Blog 86. Zašto neki ljudi uvek kasne?

Kašnjenje skoro svima smeta. Svi imamo tog jednog prijatelja kome uvek treba reći da dođe pola sata pre ugovorenog vremena. Ipak, moguće je da taj naš prijatelj jednostavno nije egoista. Oni koji dolaze kasno nisu niti nevaspitani, niti lenji. Možda ste im baš vi potrebni da bi oni prevazišli tu lošu naviku koja verovatno i njih opterećuje. Ukoliko želite da se izborite sa tim, pročitajte tekst koji sledi.

Prvo mišljenje o ovim ljudima je često negativno ili pogrešno. „Lako je definisati ih kao neorganizovane, haotične, nevaspitane i kao one kojima nije stalo do drugih“, tvrdi Harijet Melot, kognitivno-bihevioralna terapeutkinja koja se obučava za kliničkog psihologa u Londonu (Britanija).

Mnogi ljudi koji kasne su u određenoj meri organizovani i ne žele da naljute svoje prijatelje, članove porodice ili svoje šefove. „Iako postoje oni koji vole da ih ljudi čekaju, ako ste jedna od 'tipičnih' osoba koja ne dolazi na vreme, ni vi ne volite to što kasnite“, govori Dijana Delonsor u svojoj knjizi „Nikada više nećete kasniti: 7 lekova za one koji kasne“ (Never Be Late Again: 7 Cures for the Punctually Challenged). „Međutim, sat je i dalje vaš najveći neprijatelj“, dodaje ona.

Izgovori, izgovori

Neki izgovori, posebno kada neko mnogo zakasni, su generalno prihvatljivi. Neki pak nisu tako uverljivi. Na primer, osobe koje kasne objašnjavaju svoje ponašanje time što kažu da se više brinu za neke bitnije stvari, a ne za protok vremena. Oni, na primer, kažu da mogu bolje da odrade nešto ako su pod pritiskom ili da je njihov biološki sat sličniji noćnoj ptici, a ne ranoraniocu. Džoana, profesorka iz Londona koja nije želela da se navede njeno prezime, kaže da je često dolazilo do nesporazuma jer kasni. „Dogovorim se sa nekim prijateljima da se vidimo i kažu mi 'Dođi bilo kada od 7', ali ako dođem u 8 ili kasnije, oni se naljute“, objašnjava.

Možda niste vi krivi što kasnite, možda ste jednostavno takva osoba. Ljudi koji kasne imaju zajedničke osobine, kao što su optimizam, nizak nivo samokontrole, anksioznosti ili potrebe da traže jaka osećanja, navode eksperti. Razlike u ličnosti takođe mogu diktirati kako doživljavamo protok vremena. Džef Konte, profesor psihologije na Državnom univerzitetu San Dijego (SAD), vodio je 2001. godine istraživanje u kome je učesnike razdvojio u dve grupe: grupa A (ambiciozni, takmičarski nastrojeni) i grupa B (kreativni, refleksivni). Zamolio ih je da bez satova odrede koliko je vremena prošlo tokom jednog minuta. Učenici iz grupe A su rekli da je prošlo 58 sekundi, a učesnici iz grupe B da je prošlo 77 sekundi.

Sami ste sebi najveći neprijatelj

Ljudi koji kasne često imaju „čudnu potrebu da sami izazovu svoju propast“, naveo je Tim Urban, govornik TED-a i, kako sâm za sebe kaže, osoba koja često kasni. Urban je ovim napaćenim ljudima dao naziv „klips“ (CLIPs) od skraćenice za „budalasti ljudi koji hronično kasne“ (Chronically Late Insane People). Naravno, postoje i drugi razlozi za kašnjenje, ali mnoge razloge sami sebi prouzrokuju oni koji kasne.

Za početak, postoji anticipacija kašnjenja ili čak davanje velike važnosti detaljima. Za Džoanu, najstresniji primer je pisanje školskih izveštaja: „Nikada ne ispoštujem datum predaje i onda deluje kao da mi to nije važno. Razmišljam o tome nedeljama i uložim veliki trud prilikom ocenjivanja svakog deteta posebno, ali činjenica da ću zakasniti upropasti sve“. Za neke je kašnjenje „posledica mentalnog zdravlja ili zabrinjavajuće neurološko stanje“, kaže Melot. Ona dodaje da: „Ljudi kojima je dijagnostifikovana anksioznost obično izbegavaju određene situacije. Takođe, oni koji imaju nizak nivo samopoštovanja obično sumnjaju u svoje sposobnosti, pa im zbog toga treba više vremena da provere ono što su uradili“.

Sredite svoje misli

Linda Sapadin, privatna psihološkinja u Njujorku i autorka dela „Kako pobediti odugovlačenje u digitalnoj eri“ (How to Beat Procrastination in the Digital Age), kaže da hronično kašnjenje dolazi od „problema opsesivnih misli“. Ukratko, ona navodi da su oni koji sve rade u poslednjem trenutku opsednuti strahom od datuma predaje i da zato zakasne. Umesto da pokušaju da ovo prevaziđu, oni svoj strah pretvore u izgovor i rečenicu sa mnogo „ali“, kao na primer „Želela sam dođem na vreme, ali nisam znala šta da obučem“. „Računa se samo ono što dolazi nakon veznika 'ali'“, navodi Sapadin. Ova psihološkinja predlaže ljudima da veznik „ali“ pretvore u veznik „i“. „'Ali' označava suprotnost i blokadu, dok 'i' predstavlja spajanje i rešenje“, objašnjava.

Delonsor je započela svoj put ka tačnosti tako što je otkrila koje stvari čine da kasni. Shvatila je da osećaj da kasni čini da se oseća nervozno i da je to trebalo promeniti kako bi napredovala. „Kada sam radila na tome da budem tačna, počela sam da shvatam koliko je važno biti neko kome ljudi veruju“, kaže Delonsor i dodaje da joj je „razvijanje toga ubrzo postalo prioritet“.

Za one koji čekaju ostaje da odrede koliko mogu da trpe ovakve situacije. „Umesto što se ljutite, napravite ograničenja“, kaže Sapari. „Na primer, recite vašem prijatelju koji obično kasni da ćete, ako sada ne dođe na vreme, otići bez njega da odgledate film. U mom slučaju, ključni momenat je bio kada mi je jedna dobra prijateljica postavila ograničenja. Ja sam kasnila sat vremena na naš sastanak u parku i ona je samo izjavila – 'Ovo je poslednji put'. Više nije želela da sa mnom organizuje viđanja. Tako mi je u stvari učinila najveću uslugu. Sledeći put ako ja budem morala da čekam nekoga, analiziraću svoje misli i pokušaću da ih promenim barem malo“, zaključuje Sapari.

IZVOR: www.iserbia.rs