Blog 86. Zašto neki ljudi uvek kasne?

Kašnjenje skoro svima smeta. Svi imamo tog jednog prijatelja kome uvek treba reći da dođe pola sata pre ugovorenog vremena. Ipak, moguće je da taj naš prijatelj jednostavno nije egoista. Oni koji dolaze kasno nisu niti nevaspitani, niti lenji. Možda ste im baš vi potrebni da bi oni prevazišli tu lošu naviku koja verovatno i njih opterećuje. Ukoliko želite da se izborite sa tim, pročitajte tekst koji sledi.

Prvo mišljenje o ovim ljudima je često negativno ili pogrešno. „Lako je definisati ih kao neorganizovane, haotične, nevaspitane i kao one kojima nije stalo do drugih“, tvrdi Harijet Melot, kognitivno-bihevioralna terapeutkinja koja se obučava za kliničkog psihologa u Londonu (Britanija).

Mnogi ljudi koji kasne su u određenoj meri organizovani i ne žele da naljute svoje prijatelje, članove porodice ili svoje šefove. „Iako postoje oni koji vole da ih ljudi čekaju, ako ste jedna od 'tipičnih' osoba koja ne dolazi na vreme, ni vi ne volite to što kasnite“, govori Dijana Delonsor u svojoj knjizi „Nikada više nećete kasniti: 7 lekova za one koji kasne“ (Never Be Late Again: 7 Cures for the Punctually Challenged). „Međutim, sat je i dalje vaš najveći neprijatelj“, dodaje ona.

Izgovori, izgovori

Neki izgovori, posebno kada neko mnogo zakasni, su generalno prihvatljivi. Neki pak nisu tako uverljivi. Na primer, osobe koje kasne objašnjavaju svoje ponašanje time što kažu da se više brinu za neke bitnije stvari, a ne za protok vremena. Oni, na primer, kažu da mogu bolje da odrade nešto ako su pod pritiskom ili da je njihov biološki sat sličniji noćnoj ptici, a ne ranoraniocu. Džoana, profesorka iz Londona koja nije želela da se navede njeno prezime, kaže da je često dolazilo do nesporazuma jer kasni. „Dogovorim se sa nekim prijateljima da se vidimo i kažu mi 'Dođi bilo kada od 7', ali ako dođem u 8 ili kasnije, oni se naljute“, objašnjava.

Možda niste vi krivi što kasnite, možda ste jednostavno takva osoba. Ljudi koji kasne imaju zajedničke osobine, kao što su optimizam, nizak nivo samokontrole, anksioznosti ili potrebe da traže jaka osećanja, navode eksperti. Razlike u ličnosti takođe mogu diktirati kako doživljavamo protok vremena. Džef Konte, profesor psihologije na Državnom univerzitetu San Dijego (SAD), vodio je 2001. godine istraživanje u kome je učesnike razdvojio u dve grupe: grupa A (ambiciozni, takmičarski nastrojeni) i grupa B (kreativni, refleksivni). Zamolio ih je da bez satova odrede koliko je vremena prošlo tokom jednog minuta. Učenici iz grupe A su rekli da je prošlo 58 sekundi, a u